**mirkagreeneyes**

DOK ANDJELI SPAVAJU

Upoznali smo se sasvim slucajno. Pruzio mi je ruku, nasmijao se podigavsi obrve,
odmjerio me od glave do pete i, valjda zadovoljan onim sto vidi, naklonio se i
sjeo pored mene. Bilo mi je neprijatno. Nije mi se svidjao njegov ispitivacki
nastup, ni njegove oci koje su prodirale u srce. O njemu sam cula razne price.
Kontradiktorne. Prijatelji su ga voljeli i govorili da je divan, oni drugi su ga
se plasili i izbegavali sukobe sa njim. Ja sam pripadala nekooj trecoj grupi i
nije me bilo briga.
Jos uvjek sam bila "tatina princeza" a on "bitanga" kako bi rekla svaka mama.
Vjerovala sam da ce se nase poznanstvo zavrsiti samo na tom razgovoru. A pricao
je zanimljive price, bio je duhovit, opusten, zabavan. Vece je proletjelo.
Sutradan me je pozvao telefonom, kaze "samo da me cuje", cekao me pred trgovinom
"samo da me vidi". Moju najbolju drugaricu je stalno zivkao telefonom, isao kod
nje. Sve sto je znala o meni, ispricala mu je. Bukvalno sve. Nisam mogla da se
otkacim od njega. Isao je za mnom, ispracao me kuci, non-stop me zvao, kupovao
cokolade.
Bolesna sam. On to saznaje od Silvije, zove me telefonom i kaze da izadjem na terasu
samo na sekund. Izadjem i vidim paketic. U njemu sve ono sto obozavam: sladoled,
"milka", banane, i plisani meda plave boje. Pa on je stvarno lud, ali dzabe mu
sve, jer nisam odusevljena ni da budemo drugovi, a kamoli nesto vise! Stalno
govorim sebi da nije za mene i da ne smijem ni da razmisljam o njemu, ali on je
bio otliko uporan da sam stalno hvatala sebe kako razmisljam o njemu. Nervirao me
je, a sa druge strane mi je bio simpatican.
Vracam se iz grada. On izlazi iz parka i nosi buket cvijeca. Kazem mu kroz smjeh:
--Pa to je drustvena svojina!
Odgovara savim ozbiljan.
--Bas zato. Ti si moje drustvo, a iskreno se nadam da ces biti i moja svojina.
Poljubio me u ruku i nestane. Ne signem nista da mu kazem. Odavno sam vec
shvatila da se sa njim ne vredi raspravljati. Toliko je tvrdoglav da ono sto
naumi mora da uradi pa bilo to pogresno sto puta. Mislila sam: "Sa mnom nece
moci tako. Ostajem pri svome. Koliko je on tvrdoglav, toliko sam i ja. Priznajem
da je simpatican, i nista vise od toga."
Silvija se samo smjeskala:
--Kazes da je simpatican? a nisi mogla da ga smislis. Bice tu nesto sigurno.
Ljutito sam odgovorila:
--Ti si luda! Nemoj molim te da mi ga spominjes vise! On mi je nocna mora.
--Ma kako da nije! A zasto onda uzimas sve sto ti kupi, zasto cuvas omote od
cokolada? Mene ne mozes da slazes.
--Silvija, odvratna si, umesto da me branis, ti me napadas. Ista si kao on.
Tvrdoglava i uporna. Pa kome bi rekla ako ne tebi?
Onda smo se smijale i smisljale kako da ga otkacim. Stalno se pojavljivao onda
kad ga najmanje ocekujem. Izroni iz mraka, poljubi me u kosu i ispari. Vise
nisam sigurna da li mi nedostaje ili me nervira. Zove me ujutru u cetri, u pet,
javi se moja mama i on se onda zbuni:
--Izvinite, mogu li da cujem svoju princezu?
Ni ona ne zna da li da se ljuti ili da se smije. Kaze da je sasav sto ja
potvrdjujem.
Jedne veceri se penje na drvo u parku. Drugovi ga pitaju sta radi a on mrtav
ozbbiljan:
--Pa skidam zvijezde za moju princezu da joj stavim u kosu, posto je krunu
zaboravila.
Donosi nekoliko srebrnih listica i stavlja ih u moju kosu. Ljubi mi ruku i kaze:
--Draga princezo, dozvoli da budem tvoj vitez i da se uvek borim za tebe.
Izgubicu i zivot ako treba kao sto sam i srce. A kad smo vec kod srca da ga nisi
mozda nasla u nekom dzepu?
--Tvoje srce nosim na lancicu kao amajliju.
--Kakva cast i sreca, princezo. Sad mogu mirno da umrem.. Prekidam ga:
--Ako umres ko ce onda da me cuva?
--Moj duh, princezo. Bice svake noci na tvojoj terasi i bdece nad tobom.
Na trenutak zaboravim da zivimo u XX veku i osecam se stvarno kao princeza pred
kojom kleci neki vitez. Nastavlja sa pricom:
--Princezo, ti si moj andjeo. Volim te vise od sladoleda, cokolada, od svega na
svijetu. Praticu te i cuvati od svega. Ali nikada necu biti s tobom jer BITANGA i
PRINCEZA par-to ne ide bas kao u pesmi. A sad 'ajde kuci jer je vec kasno da se
iz bitange ne pretvorim u azdaju i pojedem te!
Srecna sam i zbunjena. Ne znam ni sta osecam. Razmisljam o njemu. Pocela sam i
da se raspitujem za njega. Mislim da sam nesvjesno pripala onoj prvoj grupi ljudi
koji su mu se divili i obozavali ga. Cvrsto sam rijesila da to ostane tajna. Nisam
zejlela ni SIlviji da kazem, mada sam dobro znala da od nje nista ne mogu da
sakrijem. Zeljela sam da svaki slobodan trenutak provedem sa njim. Kad nije pored
mene, osjecam da mi uzasno nedostaje. Silvija kapira da sam se zaljubila a ja i dalje
ne priznajem!
--Ne moras ti da priznas. Kad mu budem rekla, priznaces i te kako.
--Silvija, budes li mu rekla jednu jedinu rec, necu da progovorim vise sa tobom. U
redu priznajem da mi se ipak malo svidja, ali necu da on to sazna. Pusti molim
te da sve ide svojim tokom. Jos nisam dovoljno sigurna.
Obozavam njegovu zelenu trenerku i bjele patike, njegov glas poznajem u hiljadu.
Veceri sa njim su posebne. Postao mi je najbolji prijatelj. Mogla sam da mu se
povjerim, da se naljutim na njega. Uvek me razumije. Zeljno sam iscekivala svaki
susret sa njim, ali sam se istovremeno i plasila. Kad bih ga vidjela, srce bi mi
zaigralo, noge otkazale a jezik bi se vezao u cvor. Zeljela sam da nikad ne sazna
koliko sam se zaljubila. On se i dalje ponasao isto. Pojavljivao se niotkud,
uvek nasmijan, svakoga dana sve ljepsi. Uvjek je imao zanimljivu pricu, neobican
poklon, ludu poruku. Svima je pricao kako je zaljubljen u princezu.
Secam se, bila je subota. Sjedili smo u nasem omiljenom kaficu i cekali Silviju. Ona
kao da je znala, kasnije je vec pola sata. Nas dvoje smo pricali o svemu i svacemu.... bila sam par dana onako kao izgubljena u nekoj sjenci iz koje me je on samo mogao izvuci...bio je moje svjetlo na kraju tunela..
. Naslonila sam glavu na
njegovo rame dok me je on ubedjivao da ce sve biti u redu. Podigla sam glavu i
pogleda ga pravo u oci. Cinilo mi se da sve zna sta osjecam i bila sam spremna
sve da mu ispricam.
--Sta je sa tobom? U poslednje vrijme si mnogo zamisljena? --Ja...pa ne znam, pa
mozda zato sto....Ja te volim!
Sta je ovo sa mnom, zar sam ovo ja rekla? Obecala sam sebi da on to nikada nece
saznati....Jos hiljadu stvari mi je proletjelo kroz glavu. On je bio sav
izgubljen.
Razmisljala sam da li da ostanem ili da bjezim daleko, sto dalje od njega. Jos
uvjek me je izgubljeno gledao i ocigledno nije mogao da povjeruje u ono sto sam
rekla. --Jesi li sigurna u to sto si rekla?
--Sasvim! Ne mogu vise da krijem. Lagala sam te, a pokusala sam i sebe. Nije mi
uspjelo. Voim te i tu je kraj. Imas li nesto da kazes?
--Da li to znaci da si sada konacno moja?
--Otprilike tako.
Poljubio me je bas kad je naisla Silvija.
--Sta ja to vidim? Jao, izvinite, zaboravila sam da ste samo drugovi! Dobro,
ajde, nema veze, oprastam vam. Nego ja cu da vam budem kuma zar ne?
--Naravno, Silvija. Pa ko bi to mogao da bude sem tebe?
Svaki slobodan trenutak smo provodili zajedno. Nije mi dozvoljavao da budem
tuzna. Kada bih se uvece negde zadrzavala, ljutio
se na mene i govorio da moram da idem da spavam, jer su andjeli vec u krevetu.
Pitala sam ga:
--Izvini, ali sta ti radis dok andjeli spavaju?
--Ja? Pa cuvam ih. U stvari, cuvam jednog!
Tako je bilo. Cjele noci se vozio kroz moju ulicu.
Ujutru me saceka,poljubi me na ulazu i ode kuci da spava..
Osjecala sam se fantasticno. Bila sam na nebu, kao pravi andjeo. Vikend smo
proveli zajedno na jednom jezeru. Silvija, njegov najbolji drug Amer, on i ja.
Smijao se i bio je veseo. U ponedeljak mi Amer donosi paketic. Unutra ceduljce
i kljuc od njegovog stana. Osecam strah, groznicu. Amer je sagnuo gglavu. Cuti.
--Amer, sta je ovo? Ne odgovara.
Na papiru pise:"Princezo morao sam da otputujem. Javicu ti se. Nisam ti rekao
jer suze ne bih podnio....Volim te."
Veceri sam provodila u njegovom stanu. Sa Amerom, Silvijom i suzama. Citav svijet mi
se srusio. Proklinjala sam dana kad sam mu rekla da ga volim, mrzila sam ga.
Jedanaeste veceri od njegovog odlaska, zazvonio je telefon:"Princezo ne placi
molim te. Nisam otisao ato sto sam htjeo, vec zato sto sam morao. Nadam se da se
brzo vracam."
Dani su prolazili. Malo sam tugovala, malo plakala. Smejala sam se vrlo rijetko.
Trideset prvi dan od njegovog odlaska. Po navici svracam po Silviju i krecemo kod
njega u stan. Ulazim unutra i osecam njegov miris. Tu je! Znam da je tu! Osjecam!
Silvija me gleda zacudjeno i provjerava sve sobe. Na zalost, od njega ni traga ni
glasa. Placem jer ga nema. Poludjecu. Neko zvoni.
--Silvija, molim te otvori, ne zelim nikoga da vidim.
Zvonjava ne prestaje. Prvo dugo, uporno pa onda sve krace nervozno, Silvija otvara i
vristi. Trcim prema vratima i vidim njega-moju bitangu! Grlim ga i placem!
--Obecaj mi da nikada vise neces da me ostavis samu! --Obecavam!
Sve je bilo kao pre. Sate i sate smo provodili zajedno. Cinilo mi se da sam
najsretnija na svijetu. Sve dok nije rekao da mora ponovo da ide.
--Pa zar opet? Kako cu ja bez tebe?
--Isto kao i proslog puta. Sjedices kod mene sa Amerom i Silvijom. Sve sto ti bude
potrebno, obratices se Ameru. On je tu da te cuva i da pazi na tebe. Ostacu
duze nego provg puta, ali nemam drugog izbora. Nadam se da me razumijes.
--Ma kako te ne bih razumjela! Briga tebe za mene. Salim se, znam sve.
Nisam se salila, nisam ni razumjela. Bilo mi je svejedno da li je moram ili je
htjeo. U svakom slucaju, on je odlazio i razlog mi nije bio nimalo vazan.
Pokusala sam da se ponasam normalno. Uspjela sam citava dava dana. Onda sam
plakala i plakala....Nisam ni sa kim razgovarla sem saSilvijom.
Treceg dana se konacno javio. Zvao je svakog dana pa onda sve redje i redje.
Rekao mi je da mu je jedan prijatelj poginuo i da ima velikih problema tako da
ne moze cesto da zove. On je bio daleko, nisam ni znala tacno gde, on je imao
problema, a ja nisam mogla da mu pomognem. To me je ubijalo. Sve mi je licio ne
na ruzan san, nego na kosmar. Javjao se samo ponekad. Razgovori su nam bili
kraci, drugaciji. U njegovom galsu se nije osjecala toplina. To vise nije bio on.
Cinilo mi se da pokusava da me zaboravi, i to me je mnogo bolelo.
Moja patnja, trajala je od jeseni do ljeta. Sunce je malo ublazilo moj bol i
uspjelo da mi izmami poneki osmjeh. I dalje sam ga voljela ali sam naucila da zivim
bez njega. Svaki put kad telefon zazvoni u meni se probudi nova nada. Uzalud,
moja bitanga se vise i ne javlja. Kljuc od stana je jos uvek kod mene, mada vrlo
rijetko odlazim tamo. Sjecanja me jos uvek bole.
Odrasla sam. Shvatila sam da princeze ne postoje. Jedna bitanga luta svjetom i
niko vise sem mene ne vjeruje da ce se on vratiti kao princ.